Prica o ruzi

     

Dragi ljudi  , pred Vama je jedna divna i iskrena prica koju je napisala moja prijateljica i koleginica Ana Ubavic. Iskreno se nadam da cete uzivati i izvuci pouku kao  sto sam i ja. Kada sam prvi put procitala Anin post zaista sam bila zadivljena kako neko sa toliko lakoce, a sa toliko umesnosti moze da pise  o ljubavi i lepoti koja nas okruzuje, a koju cesto i ne primetimo. Zato Vas  sada Vas ostavljam da uzivate u posebnoj magiji reci. Vasa istoricarka sa stilom.
        Pre par dana, vraćajući se sa posla umorna i neraspoložena, ušla sam u lift u svojoj zgradi. Osetila sam miris ruža, slab, tinjajući ali je bio tu. Slučajno sam pogledala na pod i onda sam videla jedan patrljak ruže, više je bio patrljak zapravo nego pupoljak, neko ga je i zgazio, drška je bila polomljena, nije imao listove. Pomislila sam kako je to nepravda prema jednoj ruži i počela da razmišljam o tome pa sam je podigla i stavila u džep. Došla sam kući. oprala je, sklonila izmrljavljene latice i pomislila kako mi sad izgleda opipano. Ipak sam uzela čašicu, nalila vodu i stavila je u nju. Kad sam je jutros kuvajući kafu pogledala shvatila sam da je upadljivo bela, da se rascvetala i otvorila, mirisala je na proleće, ispunila je celu čašicu. I onda sam shvatila šta ta ruža predstavlja. Predstavlja svakog od nas, ko je nekad bio na dnu, ko je bio povređen, izmrcvaren, iskidan, bačen u blato. Ona je mogla ostati tu, čistačice bi je bacile u đubre i postala bi đubre, ne bi više bila ruža. Ali neko je video lepotu u njoj, neko je prepoznao njen miris, njenu suštinu. Pokupite sebe, skinite sve te izgažene latice, očistite se od blata, život sam zna kako dalje, priroda zna kako da procvetate, jer je u njenoj prirodi da se regeneriše i bude divna.